За мање од месец дана, највећи палестински избеглички камп у Јордану, Бака, био је сведок две сахране џихадиста убијених у Сирији.
Они су били међу десетинама оних који су хрлили у Сирију да се боре против режима Башара ал-Асада.
Откако је почела сиријска оружана побуна – након вишемесечних мирних протеста – џихадисти који су имали за циљ да успоставе исламску државу насилним средствима почели су да показују своје присуство у земљи.
Џихадисти углавном путују у Сирију из суседних земаља, укључујући Јордан.
Прошлог фебруара, вођа Ал-Каиде Ајман ал-Завахири позвао је милитанте у Ираку, Јордану, Либану и Турској да се дигну и подрже, како је рекао, „њихову браћу у Сирији“.
Абу Мухамед ал-Тахави, истакнути јордански џихадистички идеолог, рекао је за Би-Би-Си да је „џихад у Сирији обавезан за сваког способног муслимана како би помогао својој браћи тамо”.
Чини се да сукоб у Сирији погађа Јордан и друге суседне земље, а џихадисти би могли бити његова главна компонента, слично као у Ираку након америчке инвазије 2003. године.
Власти у Јордану су 20. октобра саопштиле да су ухапсиле 11 милитаната за које се тврди да су планирали нападе на западне дипломате и тржне центре у главном граду Аману.
Портпарол владе Самих Маајта рекао је да су осумњичени донели оружје из Сирије, а да су им оперативци Ал Каиде у Ираку помогли у производњи експлозива.
'мученичка свадба'
Џихадисти називају сахране појединаца који су убијени на џихадистичким ратиштима „мученичком свадбом” на којој не размењују саучешће већ честитају на томе да неко постане мученик.
Прва сахрана или „венчање“ у Бакаи била је за Монтасера Бајрутија, који је на великом транспаренту описан као „Љубавник Девица“ – алузија на награду за коју неки муслимани верују да чека мученике на небу.
Речено је да је господин Баироути убијен у Алепу средином септембра. У Јордан је дошао са Западне обале да студира шеријат на Универзитету Јармук у Ирбиду, трећем по величини граду у земљи.
Друга сахрана била је за два пријатеља – Насера Далкамонија и Махмуда Абдела Аала. Саопштено је да су обојица убијени у Дараи 12. октобра.
Још једном, град Ирбид се помиње у профилима џихадиста – Абдел Ал је био зет господина ал-Тахавија, који живи у граду.
Ирбид се налази на граници са Сиријом. Али господин ал-Тахави је негирао географску димензију за џихадисте који улазе у Сирију да би водили џихад.
Рекао је: „Цео Јордан је близу Сирије. Удаљеност између Амана и Сирије је само 80 км (50 миља).
Међутим, улога џихадиста у Јордану је значајно порасла након инвазије на Ирак 2003. године. То се може видети у све већем броју осујећених напада у земљи од тада.
Током периода 1991-2003, на пример, јордански судови су донели одлуке у 10 великих предмета везаних за селефи-џихадисте, али се од 2003-2008, међутим, тај број више него удвостручио на 22.
Неколико неуспешних напада покушано је у Ирбиду током овог периода и, што је још важније, град је постао транзитна тачка за салафи-џихадисте који су се упутили у Ирак или Либан између 2004-2007, због своје близине јорданско-сиријској граници.
Улични протести
Однос џихадиста са властима је од раних 1990-их одувек био конфронтациони, а џихадисти су увек били тајновити и насилни покрет. Међутим, после Арапског пролећа појавиле су се другачије.
Јордански џихадисти су показали видљиво учешће у протестима на улицама Амана и других већих јорданских градова као што су Маан, Салт, Ирбид и Зарка.
Били су инспирисани снагом револуција Арапског пролећа да доведу до видљивих промена у неколико арапских земаља.
Џихадистичке демонстрације у Јордану су нагло прекинуте у априлу када су демонстрације након молитве петком у Зарки – родном граду покојног вође Ал Каиде у Ираку Абу Мусаба ал-Заркавија – праћене сукобима.
Избило је насиље између џихадиста и провладиних Јорданаца и снага безбедности, што је резултирало око 80 повређених полицајаца.
Суд државне безбедности Јордана оптужио је 146 исламиста у априлу 2011. за планирање терористичких напада.
Ал-Тахави је рекао за Би-Би-Си да су „чак и пре инцидента у Зарки, џихадисти одлазили да воде џихад у Авганистан, Ирак, Сомалију и Палестину”.
Други, углавном аналитичари, тврде да је неуспех џихадиста да се окрену политичком активизму уместо насиљу одиграо значајну улогу у њиховом подстицању да пронађу ново џихадистичко бојно поље.
Чини се јасним да ће сукоб у Сирији имати регионалне ефекте као што је Ирак имао пре неколико година.
(ББЦ Невс)
